Iz Mađarskog Hiperiona
Vierge au visage blanc, la jeune Poesie
En silence attandu au banljuet d`ambroisie
Vint sur un siege d`or s`asseoir avec les Dieux,
Des fureurs des Titans enfin victorieux.
Chénier
Zwar vor Alters deuteten
Die Dichter, von selbst, wie sie
Die Kraft der Götter hingweggenommen.
Hölderlin
It was a poet`s house who keeps
the keys of pleasure`s temple.
Keats
Prvo pismo
Poslednjih deset godina života želeo sam da provedem pored mora. I evo me ovde. Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinom moram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otići. Hteo sam da živim u Engleskoj ili Nemačkoj. To beše još u ono doba kada je u meni gorela herostratska želja za slavom. Beše to slabost, danas već znam. Ne kao da bi takva bila svaka žudnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh priča kako je zatekao Cezara da plače u šatoru centurije. Šta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mi je godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama već i Indiju osvojio. A šta sam ja?
O, ja nisam bio Cezar. Čak i ne znam šta me je zadržalo da ne palim crkve. Beše to slabost. Čak i nije bila žudnja za slavom. Ništa nisam postigao. Ali sam znao i da nikada ništa neću postići. Želeo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom usledio trenutak kada sam uvideo da za ono što ja hoću, prvi preduslov jeste da ostanem kod kuće. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo može da ide inženjer, lekar, bankar, mogu čak i sveštenik i vojskovođa. A ja sam bio onaj neko ko ne može. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na kraju života, kada više i ne želim ništa drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu, u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspešna, svaka reč uzaludna beše, svi planovi su mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvišno i nepoznato. Ne gledam more na čijim obalama sam želeo da umrem, ne osećam miris smokava i obalskih borova, koji maestral donosi iz zaliva, i ne čujem romor talasa na hridinama. Čak i ovde poraz. Moj dajmon me ne pušta. I nemam nikakve utehe. Znam da neće biti potomstva koje će me poštovati. Ono što sam ja radio tako je nečovečno da se prema tome neće prodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, čak ni njemu. U meni niko neće naći opravdanje. Nigda ovde nije bilo čoveka koji je manje bio umiljat. Ali i inače, potomstvo! Neće ono imati ni želje da se muči hartijama. Dolaze vremena koja će zaboraviti svaku prošlost. Sadašnjost će nagnati ljude da zaborave prošlost - ne zato što će biti veoma srećni, nego upravo veoma nesrećni, toliko čak da niko neće umeti da im ublaži patnje. Zašto bi baš iščeprkali mene koji nemam nikakvo saosećanje prema njima? Vreme slova je i inače već minulo. Pisanje je nesavremena strast, i sve više će to biti. Biće zaboravljen svako ko je pisao, čak i ja. Postoji u meni jasnovidost da to kažem, ma koliko je sud težak, naročito za mene sama, u čijem životu postoji tako užasna nesrazmera između onoga što sam ostvario i onoga što se u meni primećivalo. I tako, ono što sam činio, zauvek je izgubljeno. Čak i ovo. Jer ostali? Ko sme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, ne govori li iz mene oholost. Toliko sam sâm da ne samo što jedino ja umem to učiniti, nego sam ja i jedini koji zna šta sam uradio.
Peto pismo
Svoj život bih sada već potpuno da oplemenim. Oči otvaram u osvit sunca. Sunce koje se podiže iza brega upravo sija na moju postelju. Izlazim na trem i čujem iza žbunja krikove fazana, sojke i kosovi proleću iznad šume. Umivam se dole kod bunara i posle nekoliko zalogaja cepam drva. Magarac, eno, pase iza kuće, nije ni pripet, i tako neće otići. Kako si spavao, Tarimene? A on repom razmahuje po leđima i dalje čupka najbodljikavije rastinje. Uvek se nađe nešto što treba uraditi. Ispod oraha sam skuckao klupu i sto, katkada tu doručkujem, zatim čitam.
Nemam mnogo knjiga. Najomiljenija mi je lektira zbirka mojih beležaka iz mladosti. A ni tu me ne interesuje sadržina, nego više pismo. Najviše me zabavlja herostratovsko razdoblje. Da li je to baš takav čovek kao bilo ko drugi? Kako je to osobeno što sam to ja bio. Da sam bio ekscentričan, sigurno bih se bio bacio na pribiranje rukopisa. U potezima jedne ruke umem da vidim isto ono bogatstvo oblika kao na nekom licu. Često sam sedeo pokraj mora i nisam ništa radio do zijao u rast bilja i životinja u vodi podno jedne stene.
Katkada uzjašim Tarimena i siđem u grad da pazarim, ili da uzmem eventualnu poštu. Retko dobijam pisma, ali i u njima je ono što već i onako znam. Često silazim samo zato da bih uživao u tihom putovanju putem na kojem poznajem svaki kamenčić. Dole me zabavlja i pijaca, njen jednostavni žamor. I uvek nađem nešto dobro za kupovinu, neko sjajno voće ili lepo parče mesa. Put prema dole je kraći od jednog sata, obratno je nešto duži. Ručam tačno u podne, zdelu jela. Zatim opet nešto radim. Prošle sedmice sam istesao drugu klupu i sto, jer na onaj sto pod orahom popodne pripeče sunce. Popnem se na brdo, s knjigom ili bez nje, donesem vode s izvora, okopam krompir, jagode ili vinograd. Kad bi me neko posmatrao, rekao bi da sam najmarljiviji čovek na svetu. A sve je igra. Leti gradim kule od peska. Ne tražim korist od onoga što činim, najčešće je ni nemam. Na budućnost i ne mislim. Nemam za to fantazije. A to je ono što se naziva klasičnim načinom života, neću unapred da isisam med trenutka. Ono za što sam upravo raspoložen. Ako mi se ipak formiraju navike, njih ne oblikuje briga, nego radost. Ono što je unapred usmereno, uvek je nevolja. Najviša je opojnost trenutka. Da li si već stajao u šumi pod treperavim svetlosnim pegama propuštenim kroz krošnje drveća? Onda znaš šta je tren. Da li si za vreme šetnje već video stazu koja se gubi među drvećem? Nema u meni osvete ni zavisti, i ne želim nikakvu zadovoljštinu. Ne osećam da sam prikraćen. Samo onaj prestiže sebe sama ko oseća nedostatak i glad zadovoljštine. Ali time što sebe prestiže, promašuje ono najveće, sadašnjicu, to što postojim. Ciljeva nemam, a zbog toga me budućnost ne interesuje. Svet postoji i ja jesam. Zar nije dovoljno? Svaka unapred projektovana mašta sve pokvari i kada to stigne do mene, pusto je, jučerašnjica je isprala zlato iz njega. Tako dobijam život u njegovoj čistoti. Više od toga niko ne može dobiti.
Dvadesetosmo pismo
Uvek si sumnjao kako mogu u svojoj osami da živim bez gorčine. E pa, mogu li biti još gorak u posedovanju znanja? Mogu li se buniti? Može li me još nešto boleti? Postoji jedan stepen znanja koji je etarski, možeš mu se rugati, slomiti se o njega, besneti zbog njega, proklinjati ga, a znanje ni da mrdne, i smeši se. Kao nebo. Najveće istine su lake i proste i čiste i uvek se smeše. I svestan ovakve istine iz čoveka iščili svaka tuga, zavist, bol, osveta i gorčina. Ne može se više do videti. I ako čovek sve vidi, postaje vedar. Ovo je vedrina svevideće osame za koju sam sazreo.
Nisam izrekao mnogo više od onoga što sam kao dvadesetogodišnjak mislio kada sam se pripremao na put u Englesku kako bih mogao da namirim svoju herostratsku strast. Ali nisam otišao. Zato nisam. Već i tada sam znao ovo, ako i ne ovako razuđeno. I zato ne marim što ne živim na obali mora, što sam toliko želeo, ne živim tamo u svetlosti, pod vladavinom Posejdona i Apolona i Dionisa, nego ovde, u ovom halkionskom predelu. Takav je narod koji nema bogova. Moj život je minuo u tome da ih pronađem i dovedem. Uspelo? Takve stvari čovek ne može znati. Ne mogu sebe da pogledam spolja. A i neću. Moje je mesto ovde u meni, ne znam šta sam učinio za druge, samo šta sam učinio za sebe. Nisam nikoga dobio, ni ljubav, ni prijateljstvo. Delo mi se izgubilo. Ali imam osamu i vedrinu, i za sebe sam se ostvario. Moji bogovi su bezimeni moćnici, tako su veliki da im je svako ime tesno, još su veoma novi i snažni. Doveo sam ih, nikome nisu bili potrebni, pa ja živim s njima. Da li je time usledio preokret u životu zemlje? Ne znam. Ja sam sin visina, i donosilac bogova. Ostalo nije moja stvar.
Bela Hamvaš
3 savjeta kako da spasite sebe i svoje mentalno zdravlje
- 1. Ugasite TV, to je glavno leglo zaraze
- 2. Novine, u tabloide pretvorene, zaobiđite u širokom luku
- 3. Knjigu, daleko od zvona i praporaca, prigrlite
Radomir D. Mitrić dobitnik nagrade "Đura Jakšić" za knjigu "Kino Mediteran"
Kupite / Poručite knjigu:
Info
Hiperboreja je jedan od najstarijih i najčitanijih književničkih blogova u regionu (18 godina postojanja - preko 3 miliona pregleda). Kontakt: E:mail: radomirdmitric@gmail.com / Viber: 0631509873
Richard Hawley
LB
Broj članaka na blogu:
Najvažnije oznake
- Esej (358)
- moji prevodi (177)
- Poezija (1206)
- Proza (326)
- Putopis (42)
Arhiva
-
▼
2011
(450)
-
▼
фебруар
(103)
- Večer nad gradom, Dragutin Tadijanović
- Dnevnik, Vitold Gombrovič
- Салцбург, Радомир Д. Митрић
- Kafana i ti sa novinama, Mahmud Darviš
- Sentence, Lajoš Kesegi
- Ars vivendi, Georg Johanesen
- Mislio sam da želim Tandžir, Lengston Hjuz
- Elis, Georg Trakl
- Na prijateljevu pogrebu, Antonio Maćado
- Velike su pustinje, Fernando Pesoa
- Thanatos athanatos, Salvatore Kvazimodo
- Putovanje mudraca, Tomas Sterns Eliot
- Glasovi mrtvih, Ivan V. Lalić
- Gostoprimstva, Goran Korunović
- Dođi u moju domovinu, Goran Karanović
- После кише, Марија Ракић Шаранац
- Iz Mađarskog Hiperiona, Bela Hamvaš
- Sentence, Horhe Luis Borhes
- Adrenalin, Divna Vuksanović
- Pesnik i romanopisac, Milan Kundera
- Njegoševa 16, Muharem Bazdulj
- Jajce, pro Patria, Radomir D. Mitrić
- Pismo Rebeki Vest, Radomir D. Mitrić
- Bosna IV, Rebeka Vest
- Sarajevo, Lorens Darel
- Počnimo sa suočavanjem, iako je okrutno, Marko Krstić
- Groblje u Cirihu, Bora Ćosić
- 19:12, Lauri Otonkoski
- Brodska pjesma za Brodskog, Radomir D. Mitrić
- Kako čitati knjigu? Josif Brodski
- Brodski i Marina Basmanova
- Predavanje o Danilu Kišu, Josif Brodski
- Iz Manifesta Mlade Bosne, Darko Cvijetić
- Самодовољност, по Сиорану, Радомир Д. Митрић
- Nedostojno Večnog Ovidija, Milan Orlić
- Tunuma, Tanja Kragujević
- Umesto raporta, Saša Jelenković
- Gledajući u drveće, Ana Ristović
- Restrikcija, Dejan Aleksić
- Čvorovi, klupe i polen, Nenad Jovanović
- Na granici, Lana Bastašić
- Povlačenje, Berislav Blagojević
- Čuda Ljubavi, Tanja Stupar Trifunović
- Kraj dana, Za Šampolionovim stolom, Nikola Živanović
- Negiranje fuzije, Petar Matović
- Kako vojnik popravlja gramofon? Saša Stanišić
- Ruski Bluz, Igor Jarkevič
- Mojoj naciji, Pjer Paolo Pazolini
- Stvaralački krajolik: Zašto ostajemo u provinciji?...
- Ono što ostaje od Aušvica, Đorđo Agamben
- Čas moje smrti, Moris Blanšo
- Živjela sam u Arkadiji, Ingeborg Bahman
- Pismo nimfe Kalipso, Odiseju kralju Itake, Antonio...
- Protiv tumačenja, Susan Sontag
- Između svetlosti i senke, Radomir D. Mitrić
- Sa istoka na zapad: Summatim, Zoran Đerić
- Aristotel u egzilu, Radovan Pavlovski
- Tajna, Ferdinando Pinto Do Amaral
- Gori poezija, Dane Zajc
- Quai des Anglais, Tomaž Šalamun
- De Profundis, Radomir D. Mitrić
- Uz (ako je izašla) moju čileansku knjigu, Izet Kik...
- Ako ti jave da sam pao, Dario Džamonja
- Automat, Faruk Šehić
- Dvanaestoinčni singl, Darko Cvijetić
- Tu, izvan nas, Senadin Musabegović
- Rat, Semezdin Mehmedinović
- Pisac i grad, Mirko Kovač
- O proljeću, Strati Mirivili
- Argonauti, Jorgo Seferi
- Afrodita, Andrea Embiriko
- Iz Školske Antologije, Josif Brodski
- Досезање Суматре, Радомир Д. Митрић
- O mojoj melankoliji - Balkanu, Predrag Matvejević
- Razgovor sa Helderlinom, Eftim Kletnikov
- Lavirint Tišine, Naso Vajena
- Marianne, Paul Celan
- Osećanja, Pol Elijar
- Rođenima posle nas, Bertolt Breht
- Stari svet lomi, Maks Žakob
- Anđeo, Salvatore Kvazimodo
- Iz "Pesama snova", Džon Berimen
- Senke nas mimoilaze, Nikola Madžirov
- A Vi mora... Sen-Džon Pers
- Šest zima, Tomas Transtremer
- Usnulima poslanica, Saša Jelenković
- Most preko večnosti, Ričard Bah
- Koncert za 1001 bubanj, Miroslav Antić
- Generation P, Viktor Peljevin
- Baudolino, Umberto Eko
- Filozofija vina, Bela Hamvaš
- Svet seksa, Henri Miler
- Ljubav u doba kolere, Gabrijel Garsija Markes
- Petropolis, Anja Ulinič
- Stablo narandže, Karlos Fuentes
- CA Blues, Milan Oklopdžić
- Prijateljima govnarima, Stanislav Ignjaci Vitkjevič
- Himna vječnog trenutka, Radomir D. Mitrić
- Bez snova, Čarls Bukovski
- Mesta koja volimo, Ivan V. Lalić
-
▼
фебруар
(103)
3D Publikum
Укупно приказа странице
CC
Hyperborea by Radomir D. Mitrić is licensed under a Creative Commons Attribution 4.0 International License.